Поводом пренетог текста из Вечерњих новости на сајт СКЦ “Ћирилица”, 4. децембра 2023. под насловом ЋИРИЛИЦА – ПИСМО И ИДЕНТИТЕТ СРПСКОГ НАРОДА: Неговати језик, не бранити га! Душка Певуље још једном о филологу доказаном фалсификатору и љубитељу речи “издајник” за оне који не признају простачки фалсификат да је данашње хрватско национално латиничко писмо гајица – “(опште)српска латиница” која је данас у српском народу исфаворизована плански да заузима у Србији 90 одсто простора српском ћириличком језику, што се одржава науставним решењем питања српског писма у српском правопису и у двама законима који нису усаглашени са ставом првим Члана 10. Устава Србије
ДУШКА И ПЕТРА ДЕМАНТОВАО ЈЕ СÂМ ВУК ЗА ЖИВОТА
Душко Певуља је фалсификат о томе да је творац хрватске латинице Вук Караџић учио код свог професора филолога др Петра Милосављевића. Проблем је тим већи у њиховом фалсификату да је Вук „творац хрватске абецеде“ у томе што их је сам Вук, за живота, демантовао у познатом и за многе за основношколце писму Платону Атанацковићу (1845) где се Вук похвално односи према латиничком саставу Људевита Гаја, али изриче пажљиво и критику написавши за латинички састав тог истог Људевита Гаја: „… али још није онаки, какав би требало да је: они (Хрвати, свакако) би ваљало према Латинскијем словима да сачине осам новијих слова (место ђ, ж, љ, њ, ћ, ч, ш џ), а č, ć, ž, š и ĕ да изоставе, па би тако они имали најсавршенији правопис на свијету, и по правди би могли казати, да је њихов правопис бољи и од Славенскога. Кад би се ово поправило, то Гајеву славу не би умалило, него би је још умножило.”
Да чудо буде веће, Милосављевић је ово из Вуковог писма реченом Платону Атанацковићу споменуте године – познатом, ваљда, и врапцима на грани, а не само студентима прве године на филолошким факултетима – цитирао, и то у оквиру текста којим брука Вука и приписује му да је Вук саставио тако лоше писмо у коме чак каже да би требало заменити или додати чак 13 друкчијих словних знакова укупно (значи, готово пола хрватске националне абецеде) да би, тек тада, тај алфабет, по Вуковој оцени, био “најсавршенији правопис на свијету”.
“ДЕМЕНЦИЈА” П. МИЛОСАВЉЕВИЋА ПОДРЖАНА ОД ФИЛОЛОГА Д. ПЕВУЉЕ
Прво, није чудно што је П. Милосављевић, вероватно из деменције у својим лепим годинама 2006. заборавио да је у оквиру свог приписивања тог писма Вуку у књизи “Српска писма” (Бесједа и Ars Libri, Бања Лука, 2006, стр. 291) демантовао Милосављевићев фалсификат о “Вуковој хрватској латиници”. А куд ће већи деманти одд Вуковог демантија који предлаже шта и како треба урадити с тим Гајевим писмом да би оно постало “најсавршенији алфабет на свијету”. „Дементну“ логику П. Милосављевића доказали су да је фалсификат приписан Вуку доказан од неколико лингвиста, на пример, од Милосављевићевог пријатеља др Радоја Симића (већ коју десетину година, нажалост, почившег) у раду објављеном у “Новој Зори” (5/2005, стр. 153-160), затим од В. Ђорђевића у књизи насловљеној Да ли је Вук творац “српске латинице” – Историја једне заблуде а моја маленкост је у књизи Латиничење Срба – по прописима српских лингвиста сербокроатиста (Ћирилица, Нови Сад, 2011) у једном подужем поглављу од 120-ак страна представио заиста српску латиницу, али не опшетсрпску, него латиницу Срба католика првенствено из Дубровника који су своја књижевна дела писали најпре ћирилицом, а касније својом латиницом, сличној италијаанској латиници, затим смо предочили прву хрватску латиницу која је била слична у неким знацима с мађарском латиницом и, наравно, Гајеву латиницу која је била слична првој србокатоличкој латиници, али не иста, која је узела нека слова из чешке латинице и једно слово (ć) из пољске абецеде. Гај је, наравно, најпре сачинио једну верзију латинице за кајкаавско наречје, а онда је сачинио другу латиницу када су Хрвати прихватили од Вука српско шттокавско наречје.
ПЕВУЉИНА БРУКА ЗА СРПСКУ ФИЛОЛОГИЈУ
Дакле, нас не чуди превише што је у извесној „деменцији“ Милосављевић у својим лепим годинама приписао Вуку нешто што нема никакве творачке везе с Вуком, али нас превише чуди што је, верујемо, недементни, много млађи студент П. Милосављевића, па потом проф. др Душко Певуља толико непажљиво читао наведену овде књигу свог професора где је тај дементни фалсификат превише видан, а и млади Певуља га је превидео. Тај Певуља је писао и причао још неке чудноватости ових дана на сајту „Ћирилице“ из Требиња где је изрекао нешто толико „епохално“ да је то светски лингвистички и филолошки изум коме не би требало да измакне бар Нобелова награда. Наиме, Певуља је на том сајту изрекао мисао да у српском језику „не треба измишљати нове речи“, чиме је, у ствари, „завршио“ Речник српскохрватског књижевног и народног језика Института САНУ, иако још није објављено више од половине томова тог речника. За Певуљу, више „не постоји потреба за стварање нових речи у српском језику“.
То је за лингвистику болно бесмислено, као што је бесмислено Вуку приписивати доста лоше састављено гајево абецедно писмо за варијанту српског вуковског језика који Хрвати политички зову „хрватски језик“.
Онда су се и Певуља и Милосављевић тенденциозно обрукали приписујући свима онима који не признају њихов фалсификат да је Гајева латиница (гајица) – „(опште)српска латиница“, а не хрватска – „издајници и чланови Ције“ који „предају Хрватима „србокатоличку књижевност“. Наравно, то нико нормалан од лингвиста не чини јер зна да је првенствено језик Срба католика у њиховој књижевности оно што чини српским власништвом над дубровачком књижевношћу, а зна се да су Срби католици писали најпре ћириличким писмом, а онда својом србокатоличком латиницом и да код Срба, којима је забрањивана ћирилица и насилно наметана хрватска латиница све до данас, никако не може само писмо да буде одлучујуће у присвајању српске књижевности на српском језику. Нормалан лингвиста и филолог макар и с наајскромијим знањем – зна да првенствено језик, а не у српском случају само писмо, одређује припадност неког дела српској баштини. Милосављевић и Певуља припишу некоме своју лажну -. тенденциозну тезу да би га, на основу своје лажне тезе и доказаног фалсификата прозвали – „издајником“.
(4. децембар 2023)
Аутор Драгољуб Збиљић је језикословац, писац 17 књига о странпутицама, фалсификатима и језичко-правописним споровима у српској лингвистици, оснивач првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001)
